Press "Enter" to skip to content

Alojzija Culjak iz Mihovljana, majka bivšeg zabočkog župnika vlč. Marijana Culjaka proslavila 100. rođendan

Preuzeto: Zagorje.com

Foto i video: Rikard Jadan

Alojzija Culjak rođena je 11. studenog 1922. godine u Mihovljanu, upravo na blagdan svetog Martina, koji se u Zagorju, poznatom vinogradarskom kraju, oduvijek posebno slavi i štuje. Točno na njen stoti rođendan, proteklog petka poslijepodne, posjetili smo je u njenoj kući u Mihovljanu, čestitavši joj rođendan i spomenuvši pri tom kako je lijepo da je, kao Zagorka, rođena baš na Martinje. No, u datumu svog rođenja baka Alojzija ne vidi nikakve simbolike, iako je, kaže, rođena pomalo iznenada. – Poslije mi je stara babica pripovedala da nije mama još puno ‘računala’ do poroda, ali je bil lijepi dan pa je išla u šumu po listinu. A prije smo malo kad vozili listinu jer smo imali male komadiće šume, tak da je mama nosila listinu, a već je jedva hodila. I do večeri je nosila listinu na glavi, vu plahti i kad je došla doma, oprala se i spremala za spavanje i onda joj je pozlilo i te me je noći rodila. Tak je to negda bilo. Bez ikakvog slavlja. A denes to svi slaviju i vu autima voziju. Ja sam dete rodila v Ptuju i kak je bolnica bila daleko od raskršća na kojem je bila stanica, ja sam z detetom išla pešice do stanice. Nije došel auto po mene. Došla sam do Golubovca z vlakom i onda smo moja sestra i ja išle pešice v breg do Kuzminca, i nosile dete na rukama, malo jedna, malo druga – prisjeća se nekadašnjih vremena simpatična baka Alojzija.

Rođena je, inače, u mihovljanskom zaseoku Bartolići, koji je nekad bio, kaže, pravo veliko selo. – To su bila tri sela skupa, Bartolići, Vlahovići i Picaki i to je bilo jako veliko i prekrasno selo. Sad dojdete gore, vrata su zaprta, sve zaključano. Imam brata u Samoboru pa me po ljetu otpelja gore da vidim malo kak je gore i onda vidite samo zaključana vrata. Ne vidite decu po trnacu da bi se igrali kak su se igrali prije. Sve je to bilo tak lijepo, a sad vam je svigde žalosne – priča nam baka Alojzija, koja, nakon udaje, nije otišla daleko od rodnog Mihovljana. – Udala sam se gore na Veternicu, vu selo Culjaki, a poslije deset let smo se preselili u Mihovljan. I sad, eto, stotka je došla. To sam se nije nadala da bu me to dopalo. Niti sam kaj napravila, niti nikaj. Dobro, delala sam, mučila sam se, tu decu sam odhranila, školovala sam ih kakvu si je koji školu zabral i pomagala sam. Tuliku živinu sam hranila kaj sam prodavala, a muž je dobavljal plaćicu i poklje tu penzijicu, koja mi je zdej uspomena od njega, jer mi je ostavil tu penziju kaj imam za dućan. A to kaj ja pojedem, meni je penzija dosta za ljeto dan – priča nam baka Alojzija.

Dakako, kako se često ističe da je i prehrana itekako važna za dug i zdrav život, baku Alojziju pitali smo kakva je njena prehrana, odnosno, što najviše jede. – Tu i tam pojedem par žlica juhe. Ali najviše volim jesti čips. I jogurt. Čips jedem svako jutro. To mi je pričest. I Marijan mi skuha kavicu. Ja si denem puno cukara tak kaj mi je slatka. Nečem žuhku, kad mi je celi život bil žuhki, onda hočem slatku kavu – šali se baka Antonija. Inače, Marijan kojeg spominje, je njen sin, poznati zagorski svećenik i umjetnik, nekadašnji zabočki župnik, vlč. Marijan Culjak, koji je zbog problema s nogama i kralježnicom već duže vrijeme na bolovanju, pa je odlučio da vrijeme, u kojem je bez dodijeljene mu župe, provede s majkom u svojo rodnoj kući u Mihovljanu. Pitali smo baku Alojziju sluša li je sin Marijan. – A nekad je, nekad ne. Veli mi da nije malo dete da bi me poslušal sad. Tak da, baš me ne posluša pune. On po svojem. Ali tak je i pametne. Sad je na mladima svijet – rekla je baka Alojzija, na što se njen 68-godišnji sin Marijan nasmijao. – Da, ali nisam ni ja više mlad – komentirao je vlč. Marijan.

Inače, baka Alojzija udala se 1943. godine za (sada pokojnog) Slavka Culjaka, s kojim je imala devetero djece. Jedno je, nažalost, rođeno mrtvo, a jedno je umrlo sa šest mjeseci. Sada ih ima još šestero živih, budući da je prije šest godina jedan sin preminuo uslijed srčane bolesti. -Znate, to bolje da vam moja deca ispričaju jer ja vam se u ovim godinama nekad sjećam baš svega, a nekad se nekih detalja ne mogu sjetiti – rekla nam je baka Alojzija. Stoga nam je njezina kći Sonja, koja je u petak stigla iz Zagreba majci čestitati rođendan i pripremiti ručak, dala točne podatke. – Sestra Božica je 1946. godište, Ankica ’50., Marijan ’54., Ivanka ’61., ja ’63. i Mirjana ’66. godište – ispričala nam je Sonja, dok je vlč. Marijan ukratko pobrojao sve potomke bake Alojzije. – Dakle, ima pet živih kćeri i mene koji je trenutno maltretira. Ima četrnaestero unučadi, s time da joj se zadnja unuka, mala Doris, rodila prije desetak dana, zatim ima osamnaestero praunučadi i dvoje šukununučadi. Dakle, ima iza sebe lijepu, brojnu obitelj, koja se širi dalje. I svi je obožavaju, poštuju i dođu je pogledati – ispričao nam je vlč. Marijan.

Naravno, kad navršite sto godina, jedno od pitanja koje će vam svaki nemušti novinar, pa tako i autor ovih redaka, postaviti jest: Kakvo vam je zdravlje? – Zdravlje mi je nemoć. Slaba sam i nemrem nikaj napraviti. Štela bi pred hižom uređivati cvjetnjak i neki dan sam popoldan išla, jer je bil lepi dan, sunčeko je svetlilo, pa sam malo išla plevit. I malo sam bila, kuliko sam mogla, a po noći sam imala jako velike bolove. Ruke i noge me muče. Nemrem ruku zdiči, moraju mi deca pomagati da se počešljam – žali nam se baka Alojzija, koju smo pitali, voli li, osim jutarnje kave, popiti ponekad i čašu vina ili rakije. – Vine ne pijem uopće, a rakija mi samo paše kad od neke hrane imam proljev. I onda spijem one dve tablete koje imam protiv proljeva i dva gutljaja rakije i to mi pomogne. Ali ne smem pune jer ak preveč rakije pogutnem, odmah mi nije h glave dobre – priznaje baka Alojzija. 

Cijeli život, kaže, radila je kao domaćica, brinula se za domaće životinje i djecu, no, završila je i četverogodišnju pučku školu. Njena kći Sonja ispričala nam je da je baka Alojzija bila strastveni ljubitelj knjiga. – I nas je, kao male, stalno poticala na čitanje. Navečer, dok je ona nešto radila ili se perje čehalo, uvijek je jedan bio zadužen da na glas čita. Jako je voljela knjige, a to je donijela iz svoje obitelji. Naime, njezin tata, moj djed, navečer bi znao čitati na glas, recimo, Gričku vješticu ili slične romane. I ljudi iz sela su se skupljali da im on na glas čita Zagorkine romane. I svima nam je to usadila i jako je pazila da svi budemo odlični đaci. Ja sam joj se za svaku četvorku morala opravdavati kao da sam dobila četiri jedinice. Takva je bila. Išla je redovito na roditeljske sastanke i jako je vodila brigu da se svi školujemo. I dan danas voli nešto pročitati. Nakon što je operirala mrenu, vidi i bez naočala, ako su veća slova, iako ima i naočale za čitanje. Ali, iskreno, čitati vidi bolje od mene – ispričala nam je kći Sonja.

No, baka Alojzija, kaže, ponekad voli pogledati i televiziju, pogotovo seriju ‘Poirot’ i kulinarski show ‘Večera za pet’. Političke emisije isto, kaže, voli gledati, ali nije joj baš mio aktualni predsjednik Vlade. – Plenkovića baš ne volim gledeti na televiziji. Kaj nam je pomogel, kaj nam je dal? Nikakvog napretka nema. Nikakvog – pričala nam je baka Alojzija pa spomenula kako joj se posebno svidio jedan čovjek kojeg je gledala na televiziji, a njen sin, vlč. Culjak, objasnio nam je da je riječ o Zoranu Šprajcu. – Jednu večer sam gledela jednoga čoveka, došel je iza deset vur na televizor. On je tak odsrčno sve govoril, kuliko milijardi je dobila naša deržava od druge deržave za popravak za potres. I gde su sad ti penezi i kaj smo zdej z njimi je. Gde se te milijarde vidiju? On je tak odsrčno govoril, sve toliko, toliko i toliko. I tak je dugo govoril da više nisam mogla poslušati, nego sam si mislila e buju polovili te ljude koji su odnesli te milijarde. Nu, poslije taj čovek već nije došel na televizor. Hvečer gledim televizor jer nemrem spati, ali nema već toga čoveka. Sigurno su ga hlovili negde – kaže baka Alojzija, koju smo utješili informacijom da je kolega Šprajc, barem za sada, još uvijek na slobodi i da nije uhićen, što ju je obradovalo.

Naravno, za kraj našeg razgovora sa simpatičnom stogodišnjom Alojzijom, ostavili smo našu zamolbu da iz svog velikog životnog iskustva podijeli savjet mlađim generacijama kako bi trebalo živjeti da bi, eventualno, i oni doživjeli stotu. – Z nikim se svaditi i pomalu delati. Treba poštene živeti i z svima si dober biti. Pomajčekenu delati i ne se boriti z delem. Deci furt kričim: ‘Najte se preveč boriti z delem, nije vam to baš nekakve zdravlje da se čovek stalno bori z delem’. Pomalu treba delati i skromno delati. A i hrana. Denes bi se samo nekaj prebirale. Prije sme jeli zelje, grah, krumper i tak smo živeli. Nije bilo puno masnoće. Sako jutro smo jeli ajmprem juhu i čisto malo masti se delo gde se ajmprem pekel. Nije to kipelo na masti, samo se malo masti delo. A popodne smo si mi deca, kuliko je v loncu bilo, podelili čušpajz kakav je bil. I tad su bili jake fini čušpajzi. Pune bolji. Ja ne znam e meni zdravlje sad nije dobre jer mi nisu čušpajzi dobri ili je taj denešnji zrak takev da to preuzme, ali denes mi čušpajzi već nisu fini kak su negda bili. Zdej mi je čips bolji. Čips mi je fini – ispričala nam je draga, skromna i razgovorljiva baka Alojzija, dodavši kako smatra da je tajna dugog života skroman i miran život.

Spomenimo na kraju da je stoti rođendan bake Alojzije njena velika obitelj proslavila dan kasnije, u subotu, svetom misom u mihovljanskoj župnoj crkvi te potom druženjem u jednom lokalnom ugostiteljskom objektu, a u čestitare joj je stigao i načelnik Općine Mihovljan, Zlatko Bartolić i njegov zamjenik Vladimir Risek.