Daj si mira…
Majku bi u očekivanju gostiju uhvatila nervoza i panika. Sve je htjela držati pod kontrolom i toliko bi se užurbala da je sve nas tjerala do ludila svojom sitničavošću i pretjeranom zabrinutošću. Nije ni malo dopuštala mašti da se razigra nego je sve motalo biti ko „po špagi.“ Ocu bi to često dojadilo, ali da ne uđe u nepotrebne besplodne razmirice samo bi rekao: „daj si mira“, i povukao se.
Promatram Isusa u Lazarevoj kući. Marta sva usplahirena a Marija sluša Isusa. On kroz smijeh upozorava Martu da se ne brine toliko za nebitno, nego da poput Marije više sluša. Na Jordanu Ivan Krstitelj pokušava Isusa odvratiti od krštenja,znakovima, pogledima, riječima – a Isus- „pusti sad, daj si mira. Radi što misliš da moraš a mene ostavi da budem jednak s drugima.“ I baš tada i baš zato se otvaraju nebesa koja su do sada za čovjeka bila nedostupna i zatvorena, i zaori se Očev glas: „Ovo je Sin moj ljubljeni, Njega slušajte!“ Upravo tu je naglasak Evanđelja: Slušati Isusa!
A On se ne zamara onim sporednim, nebitnim, čime se mi često zamaramo. Poput moje majke ili Marte zaokupljeni vanjštinom možemo vrlo lako propustiti smisao. A što to trebamo slušati Isusa? Sav svoj nauk sveo je na LJUBAV! Ljubav prema Bogu i prema čovjeku. Mi u Crkvi smo prečesto opterećeni nevažnim stvarima, titulama, ceremonijama, tradicijom, a gubimo iz vida ono jedino važno. Ono na što je Isus i Ivana upozorio.
Naš Bog je nama blizak i stalo mu je do nas.Bog je prisutan i želi komunicirati s nama. No, ne prisiljava nas. Poziva nas neprestano da ga primamo u svoj život i da mu se otvorimo. Kada se otvorimo Bogu dogodit će se ono što se dogodilo i na Jordanu. Čut ćemo očiti znak Božje prisutnosti i imat ćemo pravo biti u Božjoj blizini. Ako sami petljamo, ostat ćemo zapetljani, a ako se predamo Bogu bit ćemo zauvijek s njim.